Feniks Dizajn Studio

Web Design Usluge Dopustite da vas veličina i mogućnosti world wide web-a inspirišu na nove poslovne poduhvate! Izradite sajt koji će povećati vaš promet i približiti vašu ideju milionima ljudi širom zemaljske kugle! Feniks web design studio nudi: Izradu sajta Ciljane marketinške kampanje na internetu Optimizaciju Usluge registracije domena i održavanje web prezentacije 24/7 podršku Prijatan odnos sa klijentom i stalnu želju za poboljšanjem Uskoro i mogućnost izrade flash prezentacija!

Draugr - De Ferro Italico

Ako je jedan žanr (bolje rečeno kvazi žanr) odgovoran za more moronskih kopija Bathory-ja i Falkenbach-a, onda je to pagan metal. Draugr (nekakav mitski undead stvor iz skandinavske kulture) ne upadaju u tu zamku, i pokušavaju da nam prezentuju svoju verziju bombastčnog, epskog metala sa nešto true tendencija. Instrumenti su sjajno odsvirani, i činjenica je da članovi benda vladaju svojim instrumentima u potpunosti. Problem nastaje u sekciji komponovanja i stvaranja pamtljivih pesama. Stvarno je velika šteta što ovakav, po svemu sudeći breakout album benda, nije ukrašen sa bar par pesama koje ćete pamtiti posle preslušavanja albuma. Ovako dobijamo generički metal album par ekselans. Takođe, ne sviđa mi se stilska papazjanija koju ovaj bend prezentuje. Kao da neznaju kako žele tačno da zvuče-podsete na Korpiklaani ili Nokturnal Mortum jedne sekunde(u folk deonicama), na Catameniu druge, pa ubace malo power ritmova, pa opet u krug. Opet ću da ponovim, sve je odlično odsvirano i ne zvuči nimalo loše, ali suština je da je ovo osrednji bend, i to ga svrstava u kategoriju jednokratnih slušalačkih iskustava. 5/10

Kanntilen Ante Portas - Vrkolak, rani je mrak

Ovo je projekat Dragana Cvetanovića (ex Slovenska Nekropola, ex Trula koalicija) i Nikole Ilića (Strop, Unexistence, Konačno mešanje, Underwater Walk; ex: Junkyard, Eutanasia, Kinovia). Muzika je na tragu Slovenske Nekropole, nešto katarzičnija, i ličnija, sa tipičinim muškim goth vokalima i gitarama koje pokušavaju da budu malo modernije nego što bi se to očekivalo od klišea na čijoj se ivici ovaj bend klati. Najbolja strana ovog benda su duboki i mračni tekstovi praćeni sugestivnim vokalom DC-a, a najgora-produkcija. Čudi me što je na ovom snimku bubanj nakucan iako bend ima bubnjara. Zvuk basa je dobro isproduciran, ali gitarska distorzija je ogavno sintetička, što pomalo ruši ukupnu atmosferu. Snimak koji sam slušao ima 13 pesama, dok će celi album sadržati čak 43 kompozicije. Za fanove Slovenske Nekropole i gothic rock zvuka. 6.5/10

0557. Kate Bush - Hounds of Love [1985]

Ma koliko ja cenio nagrađivanu i obrađivanu, bezvremensku Running Up That Hill, i ribu koja pravi pesmu o W. Reich-u(Cloudbusting), ovo je mediocre at best. Ima mnogo boljeg alt popa od ovoga. 5/10

Death Of Metal

The beast is as dead as it gets. Naravno, izrodi su uvek bili dobrodošli u društvu izopačenih podzemnih monstruma... ali-Drudkh koji sviraju post rock? Metallica koja sarađuje sa Lou Reed-om? Morbid Angel koji snimaju ovo? Quorthon je mrtav, kao i Jon Nodtveidt, ali za to nije briga gomilu klinaca koji će kupiti novi In Flames. Ako smo srećni.

90e su, pored određenih momenata koji greju srce, prestavljale uvod u totalnu katastrofu koju danas gledamo. Black Metal je dobar primer. Nekada kvalitetan žanr je asimilovala gomila mediokritetnih hipstera. I šta dobijamo? Jodlovanje na Black Metal ploči. Dobro je da nisu ubacili flautu (u svoj anus).

Stari bendovi recikliraju sami sebe. Još jedna Iron Maiden ploča. Izvinite što ne poskakujem od sreće. Novi bendovi? Ne sećam se šta me je oduševilo od otkrivanja Drudkh-a tamo negde 2007. Peste Noire? Onaj ludi francuz je svakako odičan na pragu genijalnosti, ali teško je dati mu krunu novog Quorthona. Možda zbog autodestruktivnosti, i nejasne koncepcije benda koji se klati na ivici autoparodije, uz povremeni sieg hail, čisto radi reda. Ipak, neću biti isuviše ciničan. Čoveku koji snima jedne Ballade Cuntre Lo Anemi Francor ili L'Ordure à l'état Pur, treba skinuti kapu. Famine je lepo rekao da ima dve domovine: Francusku i Pakao. Spojite ta dva sveta, i dobijate skoro savršen black metal. Ipak, njegova kombinacija suptilnosti i surovosti teško rezonuje sa ostatkom današnje metal scene. Lirics na francuskom? Pesme od preko 10 minuta? GTFO man! Dajte nam novi Limp Bizkit i Bodome, da utažimo žeđ dok čekamo novi Korn.

Možda ja isuviše očekujem od prosečnog metal konzumenta. Zašto bi se on razlikovao od prosečnog ljubitelja pop muzike? Kratak opseg pažnje i mentalitet krda vladaju, pa, koga treba da bude briga za to što Darkthrone i dalje, u 2010 i 2011., furaju pank i rok. Možda je sve to povezano. Pogledajte npr rif na Born to Die Bathoryja. Koliko se on razlikuje od Korna ili Madballa? Ko je tu uopšte pametan... oni koji keširaju, ili oni koji rade za svoju dušu? Mislim da je tu potrebno staviti tačku, jer, u suštini, bitan je rezultat. Kako se do njega došlo...to su samo tehnikalije.
A kako mi da dođemo do krema, i da đubre prepustimo drugima? Pogledajte ono što je Niče pisao o krtici. Možda vas prosvetli. War out.

Arckanum - 2010 - Sviga Lae

Ovaj, da. Šveđani i black metal. Dont get me started. Osim Bathoryja i Marduka, ova scena nije imala i nema mnogo toga da ponudi. Konkretno o albumu: Ovo je previše disonantno i sirovo za ljubitelje melodičnog black metala, a previše melodično za fanove raw kidanja. Glavni problem je konstantan mid-tempo koji vas vodi direkt u dosadu. Takođe zamerka ide i na produkciju i kompletan stil sviranja gitara, sve to mnogo više vuče ka death metalu nego ka blacku, i to onom najmonotonijem. Ne shvatite me pogrešno, monotonost je ponekad i plus (Krieg, američka fabrika usisivača Black Witchery itd.) ali ovde nema toga, jer se sve previše ponavlja, i zvuči estetski nepodnošljivo. Prosto je teško opisati koliko je ovaj album ne-upečatljiv i ravan.
Za zaobilaženje, ocena 1/5.

Srpski film

Srpski film 1: Teorija

srpski film (namerno malim slovima) je pravi srpski film. Kopira reči, mesta, bareljefe i istoriju autentično, u skladu sa uslovima, i bio bi realan da se zove npr. Italijanski Film. Ovako on pije vodu samo i jedino u van-srpskim okvirima. On srbima(opet namerno malim slovima) može biti objašnjen samo uz pomoć mašte i logike. To je jedna bačva, ta bačva je do pola napunjena italijanskim vinom, a od pola je prazna, i to je to. Objasniću date praznine, a vino treba aktuelizovati kroz popularne cene, a ne brend, u čemu svi marketinški stručnjaci greše. Cena je početak i kraj svakog brenda. Logo, izgled, lepota i potreba, sve to ustupa mesto ceni. Srećom, i cena ima svoju metafiziku, i to visoku metafiziku. Metafizika je tu da objasni neobjašnjivo, a fizika-objašnjivo. Fizika tretira razum, a metafizika-emocija. Zato se predstavlja kao meta-žanr, iako je to u stvari žanr. Jer se siluje intertekstuelnost, i omnidelotvornost. To ne postoji.

Istorija je pokazala da je Srpski film propao. Takva istorija ne traži pisane izvore, jer je svako ponavljanje natrljavanje na nos očiglednog, svakom ko živi i stvara ovde, tj. Nama koji nemamo poštovanje naše okoline, tj braći i sestrama umetničkog roda, koji nadilazi rodove, ali ne sve rodove. U vojsci smo svi isti, zar ne. XD Ne može se izgurati ono što ne može biti izgurano, i brutalno ponavljanje tj. Jednačenje samo sa sobom u delotvornosti nadilazi samo negacija Srpski Film nije jedini dobar srpski film. Hvala bogu da je tako, ali to ne shvataju zapadnjaci, jer im stvari objašnjava, na Fantasiji a i drugde, kad god stigne, svi znamo ko.

Jedina stvar na koju SF pristaje, i koju gura u prvi plan jeste da je stvaran. Ljudi će poverovati u sve što želite, i to je ono što NJIH boli, istina koju im svi govore, a oni, kao najpametniji, ne žele da prihvate.Ovo nije stvarnost. Ništa je stvarnost, i stvarnost je ništa, bar tako kaže moderna fizika, a ja se slažem, jer volim one koji poštuju rad i borbu za priznanje, a ne prazan diskurs na datu temu. Disko! Idemo dalje.

Stilski, nemam zamerke. Stilizacija je vrhunska, i na tome skidam kapu ovaj film prati trend domaćih filmova koji lepo izgledaju, i ja to poštujem, i pozdravljam. Ali, treba se zainteresovati i za metafiziku radnje. Ona ovde postoji, ali u tragovima. Ova muzika nema duh, jer nije povezana sa video linijom, i pomenutim tekstom. To nije među-tekst, jer nema nište između. Ovo nije dobar film. To je sve što govorim. Nema dokaza, nema ni radnje. Sve je naslagano kao vreće u ambaru. Izgleda lepo, štedi prostor, ali nije umetnost, jedina je razlika u tome što se ovde štedi na vremenu tj fimskoj traci, što je opet prostor.

Srpski Film 2: Objašnjenje

Kakve gadosti, i kako i ko će ih progutati. Skoro niko, i jako teško, kroz istoriju a i dalje možemo posmatrati ovakve misli koje usred programa prekidaju celu sliku i vezuju nas lancima za krvave slike rata i ratnih nusproizvoda. Kroz kulturu se idijot hrani, a bolesnik samo nalazi inspiraciju i to je to. U SAD se televizije kontrolišu, i mi pratimo taj model funkcionisanja. Kako kontrolisati nešto bez kontrole. Tako se rađaju jedino katastrofalni moralni gubitnici od država. Na primer, Japan. Na primer, Srbija. Možda bi bilo realnije porediti nas sa Poljacima, večitim gubitašima koji koketiraju sa zapadom, ali dajte mi šansu za ovu tezu. Japan je Srbija.

Oba dve zemlje su bile i ostale u robovskom položaju u odnosu na Zapad. I ekonomski i kulturno. To ne dovodimo u pitanje. Ne dovodimo u pitanje ni ekonomiju ni moralni status zapadnih zemalja, već robovski status. Sve je u istoriji zasnovano na statusu gospodara i roba, i to je bilo tako pre nego što je uveden sistem PDV-a, i još puno pre toga, puno pre. Ovi koji snimaju nisu svesni dubine svoje gluposti. Ta nabeđenost, ta ne-umetnost, ta veštačka nametnutost diskursa koji traje kao jedno svršavanje prosečnog Srbina, prosto naprosto ide na nerve, i ne ostaje nam ništa drugo da se obračunavamo.

Nema mira s' ovim ljudima, I nema pdv-a, možete da zaboravite na civilizaciju, jer ovde su svi divljaci, i na misli, jer ovde svi deluju, da bi trijumfovali, uspeli, i, na kraju krajeva, preživeli, u evolucionom kompleksu sistema verovatnoće za tako nešto, i sistema vrednosti koji to dozvoljavaju. Kakav je taj sistem? Sistem gde izuzetci garantovano postaju pravilo, ako se ponove dovoljno puta.

Svi obrasci se ponavljaju, i prepliću, ali na putu za jug, ne postoji oproštaj za skotove. Mi to razumemo, a oni ne. Hvala bogu što ne razumeju, jer taj što razume sve, oprašta sve. To je, kao i sve ostalo, laž. Misao je laž, ona je laž, na laži je osnovana, a mali uvidi izazivaju takvu mučninu da se vraćanje ne preporučuje. Jedan je Barouz, i jedan je Srpski Film, hvala bogu ma prvome, i neka ide do vraga glupost ovog drugog. Čak se i životinja seća, ali samo čovek svesno zaboravlja.

Zaboravimo ovo zauvek, jer je svaki nastavak čisto traćenje vremena i resursa. To ni glupi Ameri neće progutati, kao što gutaju kritičke pilule Dejana Ognjanovića, magistra horora iz Niša.

Ilija